Predgovor za katalog izložbe u galeriji Kulturnog Centra Beograda
Jelena Minic je mlad slikar, reklo bi se tipičan predstavnik svoje generacije koja teži da vlastitim pravilima opravda smisaonu dimenziju svoje slike. A ta slika ne trpi tvrde definicije: ona se ne može, bez štete po njen plastični integritet, objasniti ni pojmovima klasične likovnosti, ni postmodernističkim principima. Jelena Minic žudi sliku proces, sliku ritam, dinamiku i akciju. Hoće da poistoveti ideju, percepciju, emociju, čin i likovnu materiju. Da se iskaže neposredno, bez velikog obzira na postojeće jezičke modele, na mogući odnos stvarnosti sveta i stvarnosti slike. Na prvi pogled čini se da Minićeva daje prednost jednoj tipično modernističkoj prezentaciji zasnovanoj na tehnici kolaža. Međutim, ako je taj postupak ovde i prisutan, on je shvaćen u sasvim drugačijem smislu od onoga koji su mu davali kubisti, nadrealisti ili novi imaginativci.
Njen kolaž je drugačije zasnovana likovna igra: on je kombinacija ( sinteza?) bezmalo svih poznatih likovnih disciplina. Ponajmanje je proces koji razgradnjom (fragmentiranjem) određene vizuelne predstave ( posebno značenjske i simboličke strukture) , stvara neku novu, bitno drugačiju vizuju.
Slika Jelene Minic je u jednoj fazi rezultat bezmalo klasičnog načina slikanja ( priprema podloge, nanošenje slojeva boje), da bi pomoću ne-slikarskih materijala, lepka, kolažiranih detalja preuzetih sa drugih slika, dovela sliku u stanje jedinstvenog polja na kojem će se tek desiti konačni cilj transformacije sveta fizičkog u emotivno i imaginativno. Tako se platno konačno preobrazava u bogatu, višeslojnu površinu koja pulsira nekom čudnom, novom, veoma subjektivnom energijom.
U cemu je posebnost ovakvog načina rada?
Pre svega u sistemu mišljenja shvatanja suštine likovnog fenomena. Minićeva kolažira različite slojeve stvarnosti (različitih vremena): u unutrašnji prostor slike u njen semanticki sloj ulaze fragmenti nekih bivših( istorijom potvrdjenih ) prestava citata koje ona žestokim intervencijama preobrazava u nove znakovne činjenice, pozajmljujući neke od principa Raušemberga ili Dibifea, na primer. Zatim, upotrebom peska i nekih ne-slikarskih materijala, zgužvane hartije, lepka, nađenih predmeta, krpe, stvara podlogu preko koje nanosi nove slojeve piktiralne materije, asocirajuci pokatkad iskustva enformela. Ali iz tog složenog dinamičkog i često veoma burnog postupka, nekim unutrašnjim razlozima njene prirode, radja se osećanje apsolutne dominacije likovnog koje ne priznaje razlike izmedju pikturalne i ne-pikturalne materije, kao što ne priznaje ni logičku funkciju oblika koja se potvrđuje empirijskim iskustvom. Iz te magme i kontrolisanog haosa pokatkad se pojavi neka čudna, imaginativna figura, kao arhetipski simbol prisustva rudimentarne svesti u tamnim prostorima bića.
Svaka slika svedena je na nekoliko kolorističkih zona ( oker, plave, ružicaste) bez jakih bojenih kontrasta: na slici gotovo i nema čiste crne i čiste bele: slika živi od svoje dinamičke harmonije razlistane na vizuelnu ( formalnu) i značenjsku složenost u jedinstvu osećanja i svesti o lepoti oslobođenog jezika. Tako se slika javlja kao celovita predstava iskrenosti, znanja i sluha za autentične vrednosne ideje i likovne materije.