"Totalno neobuzdano slikarstvo"
Povodom izlozbe akademske slikarke Jelene Minić
Ja negujem rekla bih, neku vrstu asocijativnog slikarstava gde svako može da stane ispred slike i ispriča svoju priču. Tu nema krajnjeg rešenja, niti objašnjenja i lično mislim da svako objašnjenje samo osiromašuje stvari, kaže Jelena Minić.
Galerija prijepoljskog Muzeja bila je mala da primi sve one koji su želeli da prisustvuju otvaranju samostalne izložbe akademske slikarke, Prijepoljke, Jelene Minić. S obzirom da Jelena u svojoj neobuzdanoj kreativnosti stvara na platnima i po nekoliko metara, publika je mogla da vidi samo njena "manja" platna . Ne samo zbog slika već i zbog energije koja isijava iz kolorita iz svake asocijacije jasno je da se radi o umetnici velikog formata.
U plejadi prijepoljskih akademskih slikara , Jelena je otišla najdalje pa je svoje zvanje akademskog slikara zaokružila i titulom magistra. Ponela je niz nagrada : plaketu " Beli Andjeo" Mileševske slikarske kolonije, specijalnu Nagradu za slikarstvo na Bijenalu umetnosti minijature - Gornji Milanovac, Zlatnu paletu za slikarstvo na Prolećnoj izlozbi u Beogradu a od 1995 godine učestvovala je na tridesetak kolektivnih izložbi. Ipak, u svojoj biografiji plaketu " Beli anđeo" izdvaja kao najznačajniju. Od tada je prošlo deset godina a Jelena Minić je tek sada predstavila svoje stvaralaštvo ljubiteljima umetnosti u Prijepolju.
Zašto su vaši sugrađani čekali tako dugo na ovako atraktivnu izložbu i po svemu izuzetna platna?
- Pa nema nekog posebnog razloga. Više je to bila stvar organizacije, kontakta sa galerijom, prostora, mog vremena. Što se tiče nagrada plakata" Bele anđeo" je za mene bila najznačajnija nagrada. To je prva nagrada u ranom periodu mog stvaralaštva, dok sam bila na samom početku traganja za nekom svojom likovnom poetikom i ona mi je u tom momentu puno značila ne zbog biografije, već zbog toga što sam tada počela sa svojim eksperimentom sa materijalom . Naravno da sam osećala neku nesigurnost, bila sam u fazi preispitivanja koliko je ono što radim dobro, i nagrada je došla u pravi čas. Kasnije nagrade, pa i "Zlatnu paletu" za slikarstvo koju sam dobila 2005. godine na prolećnom salonu, primila sam sa znatno manje uzbudjenja.
Vaše slikarstvo likovni kritičari danas nazivaju totalnim slikarstvom , igrom bez granica, neobuzdano kreativnim i energičnim. Odakle crpite tu energiju i slikarsku neobuzdanost?
- Mislim da je svakom umetniku tesko da objasni svoje unutrašnje porive, kao što je meni teško da objasnim svoje slike, svoju umetnost. To je prosto nemoguce ...To je krenulo odavno, jos iz detinjstva gde se negovala umetnost kao sastavni deo života, zatim kroz dalje školovanje , Akademiju, post diplomske studije ... Ja sam pre desetak godina krenula u eksperiment sa materijalom koji je išao sve dalje i dalje. Imam potrebu da od unutrašnjeg sveta koji je prisutan u mom stvaralačkom ehu napravim neku apsolutnu atmosferu drugog sveta koji treba da nastane ili nestane ... Snažna je ta moja želja da dotaknem svoje drugo ja, neku svoju imaginaciju. Na pitanje zašto bas ovim načinom rada i ovom tehnikom, pa zato što mi materijal pruža više mogućnosti da zadržim tu misao na asocijaciji, jer ja negujem neku vrstu asocijativnog slikarstva gde svako može da stane ispred slike i ispriča svoju priču. Tu nema krajnjeg rešenja niti objašnjenja i lično mislim da svako objašnjenje samo osirumašuje stvari. Ako sam neki predmet kao industrijski predmet ugradila u sliku, bilo da je to konzerva ili stari sat, on gubi dimenziju industrijskog jer je obrađen u nekoj mojoj priči i imaginaciji i postaje recimo srce jednog Šamana ili neka ptica. Asocijacije su mnogobrojne, moguće i nemoguće ...
Koliko su Vas privlačile druge slikarske tehnike i motivi, pejzaži, mrtva priroda, portreti i ono što se u nekim najstrožijim kriterijumima naziva sladunjavim slikarstvom?
- Svi umetnici, normalno prođu kroz faze tokom studiranja. Nismo mi upisali Akademiju i odmah napravili slikarstvo. Znak pitanja da li sam ja uopšte napravila moje slikarstvo. Naravno da sam radila i pejzaže i portrete i svaki umetnik to treba da prođe.
Mileševski slikarski fluid je verovatno uticao na to da Prijepolje iznedri likovne umetnike počev od prvog akademskog slikara arhitekte Milana Minića, do vaših savremenika. Koliko je odrastanje u Prijepolju , uz oca slikara i uopšte to okruženje tra-sirali vas životni put?
- Jeste sigurno. Ja sam prva saznanja o umetnosti, još iz vremena kada toga nisam bila svesna, dobila u očevom ateljeu. On je i kolekcionar starina tako da sam odrastala i sazrevala u prostoru okružena umetničkim delima i to se negde u meni " složilo ". Sigurno i uticalo na moj životni poziv. Naravno i sama sredina , okruženje , krugovi u kojima sam se kao dete kretala, Beli anđeo , Mileševa, ova sredina ima neku duhovnu atmosferu.
Vaše slike teraju na razmišljanje a slikarstvo je na neki način vrlo angažovano. U sve je utkan jedan ogroman rad na sebi, na svom obrazovanju i traganju za ličnim umetničkim izrazom . Koliko se, sa stanovista tržista, danas isplati biti umetnik u Srbiji?
- Ja se ne bih bavila ovim poslom da ga gledam sa te strane. Ako to gledate kao posao od koga treba da zaradite pare i živite onda ne možemo pričati o umetnosti. Možemo reći da imamo mnogo slikara , na stotine, ali se umetnici mogu na prste izbrojati. Ja nikad nisam razmišljala na taj način, živim dobro od svog posla ali sam svesna da se neću ni obogatiti. Ali ne smeta mi.