Retke su prve samostalne izložbe kao iznenadjenje i u potpunosti rešene promleske, tehničke i likovne celine. Uz to nastale ne iz znanja , obaveštenosti ili preuzimanja i izmene nekih već poznatih formula, već kako to čini Jelena Minić na samosvojan, prilično, da kažemo orginalan način. U čemu se sastoji ta aktuelnost pristupa ovog autora? Kako u načinu slikarskog shvatanja i razmišljanja tako i u postanku i nastajanju njenog dela kroz tehnički postupak. U stvari može se reći da su ova dva sloja u njenom pristupu objedinjena, čine nerazdvojnu celinu. Sam tehnički postupak i upotrebljena sredstva kao i kompletna upotreba različitih materijala u funkciji složene materijalizacije, po sebi su način mišljenja i izražavanja; oni nisu u posredničkoj funkciji, već su jezik po sebi. Kako bi rekao J. Dubifet. Sa čijim principima pisac predgovora S. Bošnjak, s pravom pronalazi veze.

Slike J. Minić zasnovane su na kolažnom principu u širem smislu. To nije radikalno kolažiranje u čistom tehničkom, školskom smislu, vec samosvojna primena ove tehnike. Kombinujući razne tehničke postupke: slikanje uljem, nanošenje bojene paste, lepka i peska, komadića krpa i zgužvanog papira sa različitim i brojnim isečcima slika ( reprodukcija iz štampe) koje su inkrustuirane lepljenjem u ovu celinu- Jelena Minić ostvaruje zgusnutu i složenu reljefnu strukturu. Ravna podloga sa nekom vrstom rematerijalizacije u složenom postupku prevodi iz stanja površine u stanje slojevite strukture. Boja se koristi i u podslikavanju i u doslikavanju na osmišljen način, bukvalnim slikanjem preko reprodukcije, delimičnim doslikavanjem ili samo slobodnim bojenim intervencijama (transparentni premaz, gruba potezna kontura, uokviravanje i sl.) ponegde ostavlja i netaknutu reprodukciju, što celini daje kontrasnu živost i ritmičku raznovrsnost. Zgušnjavanjem, akumulacijom vizuelnih sitnih podataka nije ovde u funkciji osmišljenih relacionih sintaksičkih, semantičkih poruka. Približno stanje haosa koje asocira na Šejkina " Đubrista" smisao traži u formi-strukturi koja je po sebi nosilac a ne prenosilac,  posrednik sadržaja. Prilično haotičan " makrokosmos" bića, stvari i znakova izražava svojom akumulacijom i probijanjem iz slojeva enformelističke magle, arhetipsku prenatrpanost ljudske svesti, koja se probija kroz slojeve i naslage bezoblične magle u težnji da pronađe smisao u besmislu , red u neredu, tragove i smisao bića u ništavilu. Da li će se u tom haosu sve izgubiti, nestati ili će se iz obilja koje buja iznedriti neki smisao? Da li oblici tonu i nestaju u magli koja ih guta ili izranjaju, rađaju se iz nje, umetnik nam ostavlja da razmišljamo; a moguće je doživeti i sve to kao dvosmerni proces- a zbog ograničenog znanja i naboj je udvostručen. Glavni nosilac sastojak energetskog naboja gutajuće- rađajuce magme je boja, boja kao materija u procesu i boja psihološko izražajno sredstvo, u ovom slučaju ne slučajno topla, usijana, žestoka ( crvena, žuta, narandžasta) agresivno eksplozivna.

Iza na prvi pogled grube forme slika Jelene Minić, otkriva se jedna osmišljena i odgovarajućim sredstvima ostvarena likovnost. Nanoseći grube, široke poteze, slojeve bojenog namaza preko reprodukcija, Jelena Minić preobražava njihove precizne i jasne konture u obličja iskidanog karaktera, krzavih, iscepanih, nepravilnih ivica. Tako već jednu akomulirano haotičnu, sementički nepovezanu skupinu ponovo razbija i dezintegriše. Iza tako shvaćene boje, kao ekspanzivno-dezintegracione " žive materije" naziru se, proviruju zatrpani ostaci oblika.

Jelena Minić je uspela, u tipološkom smislu, da stvori jednu autentičnu figurativnu " svoju sliku" uveliko baziranu na postenformelističkim iskustvima potpuno u duhu našeg vremena.